Фрушка гора је острвска планина и највећим својим делом се налази у Срему. Дуга је 78км и широка од 12 до 15км. Простире се на укупно 255 км2 и има преко 150км маркираних стаза. Највећа планинарска манифестација у нашој земљи се управо овде одвија и позната вам је под називом Фрушкогорски маратон. Ретко која планина у Србији може да се похвали оваквим стазама и разноврсношћу које поседује. Поента планинарења Фрушком, по нашем мишљењу и не треба да буде испењавање врхова, већ одличан тренинг и уживање у углавном шумским пределима и предивним стазама. Највиши врх је Црвени чот 539мнв, а ту су и Исин чот, Црни чот, Краљева столица и.т.д. Фрушка гора има статус националног парка и овде се налази највећа концетрација липове шуме у Европи.
Када су у питању стартне позиције одакле можете да кренете у овај поход, оно што ћете најчешће видети као могућност је Поповица, али не занемарите и Врдник, Змајевац, Сремске Карловце (Стражилово), Иришки венац. Са овим у вези, неколико планинарских клубова из Новог Сада, Руме, Сремских Карловаца, па чак и водичи нашег тима вам могу помоћи да видите Фрушку из неког другог угла.
Ни једна планина није за потцењивање, а ако нам верујете, на Фрушкој се људи често губе и баш зато саветујемо да пођете са водичем.
Како би најбоље било да испланирате свој пут на Фрушку?
У суштини, како је ауто-пут (обе варијанте) јако близу, можете из било ког краја Србије да се искомбинујете лако и да дођете на један дан, али греота је….
Као што смо написали у среду, Фрушка има преко 150км маркираних стаза и два дана на овој планини су свакако мало, али можете доообро да акцијашите. А када већ то радите, успут можете да организујете паузе у неком од фрушкогорских манастира, винарија, споменика, планинарских домова, римских градова, ресторана, бања (ово ако идете из Врдника), можете да се спустите и до Дунава. Дакле, два дана је мало, али ако већ потежете из унутрашњости добро дошли сте да видите све:)
У зависности од преференција које имате, верујемо да ова лепотица сва чула може да задовољи.
Још једном бисмо подсетили наше локално (војвођанско) становништво да се према ономе што им је природа дала тако и понашају. Сигурни смо да у својим двориштима ђубре не остављају, не вичу и не пуштају гласну музику, иако срне кажу да су навикле на гужву, ми смо ипак њихови гости.
